Tele i širokougaoni objektiv


Portret (gore) snimljen teleobjektivom. Dubinska oštrina je mala. Osoba u prvom planu je izdvojena u odnosu na ambijent. Kuća u pozadini se jedva nazire, neoštra je. U glavnoj ulozi je lice. Bilo je dovoljno svetlosti pa je otvor blende dovoljno mali, time je oštro sve što treba: lice, kosa, odeća. Pozadina je neoštrinom zapostavljena, eliminisana.

Snimak (dole) načinjen širokougaonim objektivom. Dubinska oštrina je velika. Dolazi do izražaja čitav ambijent: osoba u prvom planu, šaka, osoba pozadi, pa i kuća sa zelenišom. Prvi plan osoba sa šakom, drugi, treći četvrti plan... Osoba se obraća fotografu, pa je prosto i on deo slike. Osoba je postavljena u kontekst, dok je na prvoj slici potpuno izdvojena.

Dubinska oštrina; hiperfokalna daljina

Kad se objektiv fotoaparata podesi na beskonačnu udaljenost, na površini filma se pojavljuje oštra slika onih detalja koji su na jako velikoj udaljenosti. Senzori fotoaparata se nalaze na žižnoj daljini što omogućuje registrovanje oštre slike. Za koju udaljenost možemo reći da je beskonačna? Samo za planete koje se posmatraju sa Zemlje uslovno možemo reći da su beskonačno udaljene, a posmatrani detalji prizora na horizontu su na određenoj udaljenosti koja se može izraziti u metrima odnosno kilometrima. Posmatranjem prizora kroz objektiv i fokusiranjem, (okretanjem nosača sočiva) možemo zaključiti da postoji određena udaljenost posle koje je sve do beskonačnosti slika oštra.

Ta granica se naziva hiperfokalnom daljinom. Ona zavisi od žižne daljine objektiva i od otvora blende. Na primeru slike desno dole, ako prsten objektiva koji označuje udaljenost (ravan za koju hoćemo da bude oštra), pomerimo na 3 m pri otvoru blende f16, biće registrovan prizor oštro sve od te udaljenosti do najudaljenijeg detalja na slici. Ako bi smo pomerali udaljenost ka nama, recimo na 2,5m počela bi da se pojavljuje neoštrina na kući u daljini.

Kada uoštravamo detalje prizora koji su blizu, sistem sočiva objektiva se pomera, udaljuje od ravni senzora na kojoj se registruje slika, a za oštrenje (fokusiranje) detalja prizora koji su udaljeniji, moramo sistem sočiva približavati ravni senzora. Praktično, kad vidite da je objektiv izvučen do maksimuma, uoštreni su detali koji su blizu, a ako je uvučen najviše ka telu fotoaparata, znači da je uoštren na beskonačno udaljene detalje koje fotografišemo.

Udaljenost se može pročitati na metarskoj skali objektiva. Objektivi koji nemaju označenu udaljenost su u nekom smislu jednostavniji za upotrebu, ne lupa se glava, međutim ne možemo biti precizni u kontrolisanju dubinske oštrine. Često čovek želi da mu čitav prizor bude oštar, ili što je moguće više. Na primeru prve slike vidimo suprotno, da je bolje da ne bude oštro sve ono van portreta, pozadina koja ne treba da odvraća pažnju. Uglavnom kod fotografisanja ljudskog lica nisu bitne bore na nosu ili detalji zadnjeg dela kose. Često je dovoljno da se izoštre oči pri čemu je oštro od obraza koji su malo bliži fotoaparatu do ušiju koje su dalje od izoštrene ravni.

Kada je objektiv izoštren na hiperfokalnu daljinu, dubinska oštrina je od beskonačnosti do polovine hiperfokalne daljine. Ako je na primer korišćen objektiv 50 mm, blenda 8, hiperfokalna daljina je 21m, znači da će snimak biti oštar na odstojanju od 10,5 m do beskonačnosti (odnosi se na alnalogne fotoaparate).

Tablica otvora blendi
(svaki otvor je duplo manje površine od prethodnog):

f 1; 1,4; 2; 2,8; 4; 5,6; 8; 11; 16; 22; 32; 64

Tablica nekih hiperfokalnih daljina:

Žižna daljina f 2,8 f8 f22
50 mm 59,5m 21m 7,7m
135 mm 164 m 57,5m 21m
300 mm 357m125m 45,5m
Prilikom fotografisanja može se predvideti koji deo posmatranog prizora će na fotografiji biti oštar. Rastojanje od najbliže tačke koja se vidi oštro do najdalje oštre tačke naziva se dubinskom oštrinom. Ljudsko oko ima malu dubinsku oštrinu, ali se ona u procesu posmatranja nadoknađuje dinamičnim fokusiranjem.


Dubinska oštrina zavisi od:


- Žižne daljine objektiva
- Otvora bende
- Udaljenosti fotoaparata (ravni senzora) od izoštrenog predmeta.

Što je veća žižna daljina objektiva i veći otvor blende, to je dubinska oštrina manja i obrnuto. Što je fokusirani predmet bliži, manja je dubinska oštrina.

Širokougaoni objektivi imaju veću dubinsku oštrinu od teleobjektiva pri upotrebi istog otvora blende i određene udaljenosti. Primer za analogne fotoaparate: Ako da se koristi objektiv žižne daljine 28 mm, otvor blende f 8, fokusira se udaljenost od 5 m, prizor će biti oštar od udaljenosti 1,9 m do beskonačnosti.
Prilikom upotrebe objektiva žižne daljine 50 mm, f 8, fokusiranjem udaljenosti od 5 m, prizor će biti oštar od 3,5 m do 8,7 m.
Kod objektiva 135 mm, f 8, fokusiranjem udaljenosti od 5 m, biće oštro od 4,7 m do 5,4 m.
Kod objektiva 300 mm, za iste parametre dubinska oštrina je od 4,9 do 5,1 m, što je, primećujete znatno manje nego kod širokougaonih objektiva.

Fotografija koja ilustruje grad


Na ovoj fotografiji je Beograd, snimljen 2006. Da bi fotografija ilustrovala određeni grad mora biti neka prepoznatljiva zgrada u kadru. U ovom slučaju je to Saborna crkva, a vidi se i Brankov most u prvom planu. Moguće je grad dočarati i sa ljudima na ulici koji su osobeni. Po automobilima bi se moglo zaključiti koliko je snimak star.

Vidi se da je snimano po oblačnom danu, u sumrak. Taj bi se utisak mogao izmeniti balansiranjem boja, oduzimanjem cian tona. Ovako prizor može izgledati romantičnije, a možda nekome sumorno. Bitno je preneti svoj doživljaj prizora.

Postoji puno snimaka grada ali se najčešće koriste oni koji prenose autorov doživljaj grada.

Boje


Teorija boja i stvaranje fotografije

Spektar

Isak Njutn je 1666. godine prvi dokazao da se svetlost uz pomoć prizme može razložiti na spektar boja. To znači da se sunčeva bela svetlost sastoji od svetlosnih zraka različitih boja i da svaka od tih boja ima određenu talasnu dužinu.

Brzina svetlosti je manja pri prolasku kroz sredinu kao što je vazduh, voda ili staklo, nego što je vakum. Prelaskom svetlosnih zraka iz jedne sredine u drugu, dolazi do prelamanja, ako je ta druga sredina gušća zrak skreće prema normali. Ako je ređa, skreće suprotno od normale. Ako je gušća sredina u obliku prizme, svetlost na izlasku odnosno prelasku u manje gustu sredinu, raširiće se u spektar boja. Te boje se nazivaju spektralnim bojama.

Ugao prelamanja zavisi od talasne dužine, kraće talasne dužine se više se prelamaju i pokazuju plavu boju svetlosti u spektralnom nizu. Duže talasne dužine se najmanje prelamaju i daju utisak magente na suprotnom kraju spektra. Sve ostale talasne dužine, to jest boje, nalaze se u spektru između ove dve krajnosti.

Za osnovne boje u fotografiji uzimamo plavu i crvenu kao granične i zelenu koja se nalazi u sredini spektra. Talasne dužine su im:

Plava od 400 do 500 nm
Zelena od 500 do 600 nm
Crvena od 600 do 700 nm.

Fotografija i čovekove želje


Pretpostavka je da je čovek oduvek želeo da zabeleži sliku posmatranog prizora ili osobe, objekta.. Verovatno ljudima nije ni padalo na pamet da je moguće snimiti video. Slikari su se mučili mesecima da bi načinili sliku sa što više detalja. Ako bi slikar izmenio neki detalj, to se poštovalo kao autorski doživljaj prizora.

To je ekvivalentno izmenama u photoshop-u. Nema realne potrebe da čovek slika četkicom, zašto da ne koristi tehniku. Uz svo poštovanje starih veština. I sa četkicom-platnom i sa fotoaparatom čovek dobija sliku. Samo što mu danas tehnika omogućava da lakše sliku zabeleži.

Bilo bi divno da čovek može staviti na oči sočiva koja snimaju direktno na server. I da taj snimak bude dotupan svakome. Da možemo da vidimo šta u ovom trenutku radi osoba koja nas naročito zanima, neki član porodice ili prijatelj. Kako čovek fokusira detalje prizora, tako će se beležiti video. Jednog dana će se smejati dvadesetom veku kada su ljudi izučavali fotografiju kao nešto komplikovano. Danas svaki čovek čulom vida ragistruje svakodnevno pregršt fotografija, koje mu ostaju u memoriji u skladu sa impresijom. Čovek se odlučuje da izvadi iz džepa fotoaparat (telefon) i da zabeleži prizor ako hoće da mu slika zasigurno ostane. Ili ako hoće da snimak pokaže drugome ko nije prisutan. Ili da ukaže na svoja zapažanja koja su drukčija od ostalih. Danas svi fotografišu i pomereno je značenje reči fotograf.

Kažemo za nekoga da je 'fotograf', profesionalac, kad ima malu mogućnost tehničke greške, kad ima svesnije viđenje. Kad na nešto cilja. Kad posmatrač fotografije pokrene svoja razmišljanja, kad donese odluku o nečemu, preduzme nešto, počne drukčije da razmišlja. Svakako, vrlo je čest slučaj da uspešnu fotografiju napravi i potpuni amater, iz hobija.

Protivsvetlost


Zašto je važno da vežbate posmatranje prizora? Time trenirate fotografski pogled na prizor, razmišljate kako će izgledati fotografija u poređenju sa originalnim prizorom. Možete i da škljocnete pa da pogledate displej "da li je dobro". Ali četu to? Zašto da prvo napravite grešku pa je potom korigujete?! Možda bude kasno za ponavljanje snimka. Pogledajmo primer fotografije ulice - slika desno.

Nebo je izuzetno vedro pa je sunceva svetlost dominantna. Da se izrazim matematički, oko 1% neba blješti, sunce je direktno. Ostatak neba daje ravnomernu svetlost i osvetljava ulicu. Nebo znači: atmosferski omotač. U ovom slučaju direktna sunčeva svetlost je mnogo jače od svetlosti koja dolazi sa ostalog dela neba. Znači, zraci svetlosti dolaze odasvuda, ali u ovom slučaju je od presudne važnosti: svetlostni snop ide odozgo, odbija se o asfalt i pravo u naš foto-aparat! Jedan deo neba odaje svetlost neuporedivo lače od ostatka.

Elem, u fotografskom žargonu kažemo kontra ili protivsvetlost - ide svetlost direktno ka fotoaparatu. Kako bi smo to preveli na jasniji jezik: Svetlost osvetljava tramvaj i zgrade sa druge strane. Osvetljava onu stranu objekata koju mi ne vidimo. Mi gledamo strane objekata koje su u jakoj senci. Razlika između osvetljenog dela objekta (zgrade, tramvaja) i dela koji je u senci je u ovom slučaju jako velika. Zato što dominira svetlost sa jedne strane, od Sunca. Asfalt je direktno osvetljen, mnogo više nego zgrade i tramvaj u senci.

Za asfalt takođe ne možemo reći da je baš dobro osvetljen, iako jeste jako. Naime, pozicija foto-aparata je nasuprot izvora svetlosti, tako da je asfalt reflektor svetlosti. Asfalt je inače izrazito hrapav. Kako bi smo hrapavost preveli na jezik fizike: površina koja ima izražene sitne brežuljke i doline. Svetlost tako osvetljava jednu stranu brežuljka, a drugu ne. Druga strana, senka je osvetljena samo svetlošću reflektovane sa ostatka neba, onom za koju smo rekli da je mnogo manja. Postoji i svetlost koja je reflektovana od objekata na zemlji, zgrada itd. ali je zanemarivo mala.

Na primeru fotografisane ulice u protivsvetlosti za kolovoz možemo reći da ima velik kontrast. Ako bi smo na fotografiji softverski smanjili kontrast, videli bi smo nešto više detalja na tramvaju ili zgradama, međutim te bi površine bile previše sive. Zašto? Svetlost koja osvetljava tramvaj (sa strane foto-aparata), je isuviše ravnomerna. I sa leve strane neba stiže do tramvaja ista količina svetlosti kao i sa desne, prednje i tako svetlost ide ka tramvaju iz čitavog polukruga. Jedino je zadnje svetlo jako, ali ta svetlost ne osvetljava ove površine. Osvetljeni su znači, i brežuljak i dolja, i jedna i druga strana brežuljka podjednako. Naročito je sivilo izraženo na objektima koji su ovako osvetljeni a inače nemaju kontrast boja na sebi, ili izražene oblike - ispupčenja "brežuljke".

Na zgradi u pozadini fasada je bela a prozori su crni. Zato što u sobe ulazi mnogo manje svetlosti nego što je prisutna napolju. Tako se zgrada može videti, postoji optički kontrast. Intenzitet svetlosti koji osvetljava spoljni zid zgrade je možda i 50 puta veći od svetlosti koja osvetljava zid sobe, ili plafon sobe koji mi vidimo sa ove pozicije.

Zgrada levo je Pošta, a desno je Železnička stanica Beograd. Te zgrade su za Beograđane inače prepoznatljive, ali kada se ovako fotografiše - nisu! Da li je ovo greška pri fotografisanju, i da li je fotografija loša? Naravno da nije, jer se snimak pokazao odličnim za objašnjavanje teorije fotografije.

Elem, svetlost koja pada na objekat sa jedne strane čini površinu vidljivom. Osvetlila je hrapavost delimično, samo sa jedne strane brežuljka. Odnos svetlih i tamnih sitnih detalja čini površinu vidljivom. Ovaj odnos omogućava lakše identifikovanje materijala predmeta.

Ista pravila važe i za fotografisanje u studiju, sa veštačkim izvorma svetlosti. A i za fotografisanje pomoću svetlosti kroz prozor. Naravno, sve ovo važi i za video snimanje.

Fotoaparat ne zna


Svaki piksel je registrovani refleks svetlosti sa prizora koji fotografišemo

Posmatrajući prizor koji želimo da fotografišemo možemo zaključiti: Svaki prizor je mozaik tačkastih refleksa sa sitnih detalja prizora. Kao puzle, reflektovana svetlost se komponuje na senzorima (emulziji filma) i stvara sliku u fotoaparatu. Matematički rečeno, refleks sa svake tačke prizora je n-ti deo ukupne slike.

Vežbajte da posmatrate prizor! Zanemarimo za sada saržaj slike, smisao, to jest prizora koji još nije fotografisan. Ovaj put razmatramo samo fizički deo - osvetljenje. Razmišljajmo ovaj put samo o svetlosti, koja pravi fotografiju. Na priloženoj fotografiji je u jednom delu reka Sava koja ima sivo-plavkast ton prosečnog intenziteta. Prosečnog u odnosu na svetlo-plavo nebo ili taman asfalt. Pošumljeno brdo u pozadini je tamnije od prosečnog refleksa prizora. Deo puta ispod Lastinog autobusa je crn, bez detalja. Što je fotografska tehnologija kvalitetnija (ili veća rezolucija), više će se detalja videti na snimljenoj slici, svaki delić prozora će se projektovati u svoju tačku na senzoru (ili filmu). Ako pretpostavimo da je rezolucija maksimalna, znači da će se svaka kapljica u reci projetovati u svoju diodu na senzoru, a potom će na fotografiji biti vidljivi piksel.

Svetlost koja se odbila od prizora i ušla u foto-aparat je naša fotografija. Čitav naš trud je upravo zbog te svetlosti.

Eksponiranje svetlosno-osetljivog senzora fotoaparata

Fotoaparat registruje svetlost automatski, i glup je. Ne zna da li mi fotografišemo beli zid sa svetlim nebom u pozadini ili fotografišemo crnca u crnom kaputu. Zato su proizvođači fotoaparata iznašli nekakav prosek refleksije svetlosti u prirodi i tako naštelovali da se prilikom okidanja senzor osvetli u onoj meri kao da je fotografisan prizor koji ima srednji intenzitet refleksije. Kao na primer ovaj snimak Beograda sa rekom Savom. Imate nebo svetlije od proseka, brdo tamnije, most srednji itd, sve u svemu prosek je srednje siv. Ovo je već famozan termin u teoriji fotografije.

Istraživači fotografskih procesa su iznašli da je taj prosek u stvari površina koja reflektuje 18% svetlosti od ukupne svetlosti koja osvetljava tu površinu. Jako je bitno da praktično vidite koliko je to srednje sivo. Pozajmite od nekog starog fotografa Kodakov sivi karton i gledajte ga par dana, što unutra što napolju. Uporedite ga sa raznim tonovima u stvarnosti. Videćete da je srednje sivo otprilike kao omalterisan zid ili kao stari asfalt. Neka istaraživanja pokazuju da ljudska koža reflektuje oko 30% svetlosti.

Ako vam je prizor za fotografisanje po prirodi svetliji (snežni pejzaž), korigujte na fotoaparatu ekspoziciju na +/- skali, povećajte osvetljavanje u + smeru (omogućite da više svetlosti uđe do senzora no što aparat misli). Ako fotografišete crnca u tunelu onda idite ka minusu, jer senzor registruje da je do njega došlo malo svetlosti i snimak posvetljava. Ne zna koliko crnac treba da je crn. Na primeru dole izloženih fotografija senzor u fotoaparatu ne shvata da zid treba da bude beo a kontrolor u javnom prevozu taman.

Search This Site

Prijavite se da pratite ovaj sajt