Ljudski vid i fotografija


Čovek u procesu fotografisanja može manipulisanjem svetlošću da prikaže originalni prizor drugačijim nego što jeste, ali foto aparat pravi objektivnu sliku na osnovu svetlosti koja u njega ulazi. Film će registrovati onu svetlost koja je na njega eksponirana otvaranjem blende foto aparata. Tako čovek manipuliše svetlošću uz pomoć foto aparata, čula vida i procesa razmišljanja.

Posmatrač fotografije može da se iznenadi kada zaključi da nije snimljeno ono što misli da je video, jer čulo vida teži da koriguje već viđenu (nervnu) sliku. Sa fotografskog aspekta proces posmatranja nije savršen. Otuda je vizuelni proces značajan deo čitavog fotografskog ciklusa, ne samo za razmišljanje o prizoru koji se fotografiše, već i za posmatranje gotove fotografije. Poznavanje fizioloških zakonitosti čula vida doprinosi boljem razumevanju teorije fotografije, jer je u oba slučaja u pitanju slika nastala uz pomoć svetlosti. Tako je i foto aparat konstruisan po analogiji sa funkcionisanjem oka.

Dovoljno je da čovek otvori oči pa da nastane slika u mozgu, a latentna slika na senzorima kad se otvori blenda foto aparata. U trenutku nastaju slike sa mnogobrojnim detaljima.

Oko je kao objektiv

Ono što je za foto aparat objektiv, to je za mozak oko, odnosno očno sočivo koje fokusira sliku. Kad se fotografiše, fokusira se određeni predmet, oštrina predmeta zavisi između ostalog i od otvora blende, od dubinske oštrine. Oko može veoma brzo da menja svoj fokus, da “skače” sa predmeta na predmet. Tako se vrlo brzo stiče utisak prostora i dobija se preglednost posmatranog prizora.

Očno sočivo je bikonveksno, sastavljeno od meke providne supstance, čiji je indeks prelamanja 1,44. Svetlost stimuliše fotoreceptore oka, čepiće i štapiće koji su povezani preko nervnih završetaka sa mozgom. Čepići su zaduženi za raspoznavanje boja i oštrinu vida, imaju relativno malu osetljivost, funkcionišu pri jakom osvetljenju. Štapići prepoznaju oblik, imaju veću opštu osetljivost, funkcionišu i pri jako slaboj svetlosti. Postoji oko 125 miliona štapića i oko 7 miliona čepića u svakom oku. Čepići mogu da razlože sliku širine oko 1/40 mm. (ovo bi mogli nazvati rezolucijom) Pošto oko neprekidno posmatra, u praksi je razlaganje veće.

Kao optički instrument oko pokazuje neke od mana koje se sreću i kod veštački proizvedenih optičkih instrumenata, na primer astigmatizam, hromatsku aberaciju, refrakciju, difrakciju i nesposobnost razlikovanja boja.

Čulo vida

U toku posmatranja oko, koje smatramo senzorskim receptorom prenosi sliku centralnom nervnom sistemu. Može se reći da je oko optički primalac elektromagnetne energije u obliku svetlosti i da se fiziološki signal prenosi do mozga. Čulo vida reaguje na specifičnu energiju, svetlosnu.

Stimulisanje oka i aktivnosti čula vida mogu biti izazvane konstantnom svetlošću ili promenom frekvencije svetlosti koja nastaje na različito osvetljenim i obojenim detaljima. Centralni nervni sistem interpretira sliku koju oko vidi. Senzacija koja je time izazvana, odnosno koja se oseća, proporcionalna je intenzitetu svetlosti svakog detalja slike.

Način funkcionisanja mozga uslovljava mentalni odgovor na vizuelno prihvatanje slike u boji. Prvi faktor koji utiče na mentalni odgovor je iskustvo i sećanje koje mozak aktivira prilikom obrade viđene slike. Drugi faktor je stimulus koji se stvara istovremeno sa primarnim procesom posmatranja, na primer, uticaj okoline dok posmatramo neki prizor. Treći je faktor umora, kao na primer ako posmatramo neku svetlo obojenu sliku izvesno vreme. Stvoriće se prividna slika koja je komplementarno obojena, a videćemo je ako odmah skrenemo pogled sa datog prizora prema nekoj jako osvetljenoj, beloj površini. Na osnovu ovih faktora mozak modifikuje informaciju koja je primljena, a zatim teži da napravi novu predstavu. Rezultat toga je nova interpretacija.

Optičke varke i iluzije su samo privid, radi se o logičnoj zabuni koja je nastala u našem perceptivnom mehanizmu. Tek na fotografiji postaje jasno da nije snimljeno ono što se mislilo da se vidi u trenutku posmatranja prizora.

Dužica kao blenda

Dužica oka se nalazi ispred sočiva i stvara jedan otvor promenljivog dijametra - zenicu, koja je kao blenda kod foto aparata, kontroliše svetlost koja ulazi u oko. Otvor dužice varira od f 2 – f 8 i na taj način se oko štiti od jake svetlosti. Glavna funkcija dužice je da povećava količinu svetlosti koja ulazi u oko u mraku, odnosno da smanjuje količinu koja ulazi pri jakoj svetlosti. Količina svetlosti koja ulazi u oko kroz zenicu proporcionalna je površini odnosno kvadratu prečnika zenice. Može se zaključiti da je funkcionisanje dužice analogno funkcionisanju otvora blende na foto aparatu.

Formiranje slike u oku

Slika u oku formira se u optičkoj žiži na mrežnjači. Na zadnjem polu oka se nalazi žućkasto pigmentovano mesto koje se naziva žuta mrlja, njen centralni deo je fovea centralio koja sadrži samo čepiće. To je tačka u kojoj je oštrina vida najveća. Kada se pogled usmeri na neki predmet, očni mišići se pokrenu tako da zraci svetlosti koji dolaze sa tog predmeta padaju na foveu.

Rožnjača i sočiva doprinose fokusiranju slike. Sočiva su različite žižne daljine tako da omogućuju posmatranje objekata i fokusiranje na različitim daljinama. Oko funkcioniše poput zum objektiva. Mišići na sočivima se stežu i skupljaju, tako da menjaju debljinu, a time i žižna daljina varira od 19 do 21 mm.

Oštrina vida i vidni prag

Vidni prag je minimalna količina svetlosti koja dovodi do opažanja svetlosti, a oštrina vida je stepen u kome se detalji i konture predmeta mogu registrovati. Oštrina se praktično može odrediti kao minimalno rastojanje između dve linije, a da se pri tome još uvek mogu videti kao razdvojene. Moć razlaganja zove se rezolucija, a izražava se brojem linija koje se mogu razdvojiti po jednom milimetru.

Vidno polje

Celokupni prostor koji se vidi prilikom fokusiranja u jednu tačku naziva se vidnim poljem. Dok je oko mirno iznosi oko 50o, ali je praktično ugao znatno veći jer je oko pokretljivo. U vertikalnom pravcu vidno polje za oba oka obuhvata ugao oko 120o, dok u horizontalnom pravcu ovaj ugao za jedno oko iznosi oko 160 o, a za oba oka više od 180 o. Čovek ima znatno slabiju oštrinu vida pri krajevima vidnog polja nego u sredini.

Kada su oči crvene

Ponekad su na fotografiji oči crvene, mada se takve ne vide u stvarnosti. Oko nije crveno ako se posmatra sa ambijentalnim osvetljenjem, ili ako se fotografiše sa izvorom svetlosti koji je usmeren ka modelu pod značajno većim uglom u odnosu na osu objektiva foto aparata. Kad se oko osvetli pod vrlo malim uglom u odnosu na osu posmatranja, to jest osu objektiva, može se videti crvenilo koje nastaje usled osvetljenosti krvnih sudova sudovnjače. To crvenilo objektivno postoji, ali se može videti kada se zrak blica ili nekakvog drugog izvora svetlosti usmeri prema oku pod malim uglom da se isti zrak vrati pravo u oko posmatrača, odnosno u našem slučaju u foto aparat. Najčešći slučaj ove pojave je kad se fotografiše sa aparatom koji ima ugrađen mali blic blizu objektiva.

Neki aparati imaju naznaku red eye reduction. To znači da blic ne dozvoljava da oko bude viđeno kao crveno tako što se izvrši mali pred-bljesak koji izaziva blago zatvaranje zenice, a potom se aktivira glavni bljesak blica zajedno sa ekspozicijom.

No comments:

Post a Comment

Search This Site

Prijavite se da pratite ovaj sajt