Tele i širokougaoni objektiv


Portret (gore) snimljen teleobjektivom. Dubinska oštrina je mala. Osoba u prvom planu je izdvojena u odnosu na ambijent. Kuća u pozadini se jedva nazire, neoštra je. U glavnoj ulozi je lice. Bilo je dovoljno svetlosti pa je otvor blende dovoljno mali, time je oštro sve što treba: lice, kosa, odeća. Pozadina je neoštrinom zapostavljena, eliminisana.

Snimak (dole) načinjen širokougaonim objektivom. Dubinska oštrina je velika. Dolazi do izražaja čitav ambijent: osoba u prvom planu, šaka, osoba pozadi, pa i kuća sa zelenišom. Prvi plan osoba sa šakom, drugi, treći četvrti plan... Osoba se obraća fotografu, pa je prosto i on deo slike. Osoba je postavljena u kontekst, dok je na prvoj slici potpuno izdvojena.

Dubinska oštrina; hiperfokalna daljina

Kad se objektiv fotoaparata podesi na beskonačnu udaljenost, na površini filma se pojavljuje oštra slika onih detalja koji su na jako velikoj udaljenosti. Senzori fotoaparata se nalaze na žižnoj daljini što omogućuje registrovanje oštre slike. Za koju udaljenost možemo reći da je beskonačna? Samo za planete koje se posmatraju sa Zemlje uslovno možemo reći da su beskonačno udaljene, a posmatrani detalji prizora na horizontu su na određenoj udaljenosti koja se može izraziti u metrima odnosno kilometrima. Posmatranjem prizora kroz objektiv i fokusiranjem, (okretanjem nosača sočiva) možemo zaključiti da postoji određena udaljenost posle koje je sve do beskonačnosti slika oštra.

Ta granica se naziva hiperfokalnom daljinom. Ona zavisi od žižne daljine objektiva i od otvora blende. Na primeru slike desno dole, ako prsten objektiva koji označuje udaljenost (ravan za koju hoćemo da bude oštra), pomerimo na 3 m pri otvoru blende f16, biće registrovan prizor oštro sve od te udaljenosti do najudaljenijeg detalja na slici. Ako bi smo pomerali udaljenost ka nama, recimo na 2,5m počela bi da se pojavljuje neoštrina na kući u daljini.

Kada uoštravamo detalje prizora koji su blizu, sistem sočiva objektiva se pomera, udaljuje od ravni senzora na kojoj se registruje slika, a za oštrenje (fokusiranje) detalja prizora koji su udaljeniji, moramo sistem sočiva približavati ravni senzora. Praktično, kad vidite da je objektiv izvučen do maksimuma, uoštreni su detali koji su blizu, a ako je uvučen najviše ka telu fotoaparata, znači da je uoštren na beskonačno udaljene detalje koje fotografišemo.

Udaljenost se može pročitati na metarskoj skali objektiva. Objektivi koji nemaju označenu udaljenost su u nekom smislu jednostavniji za upotrebu, ne lupa se glava, međutim ne možemo biti precizni u kontrolisanju dubinske oštrine. Često čovek želi da mu čitav prizor bude oštar, ili što je moguće više. Na primeru prve slike vidimo suprotno, da je bolje da ne bude oštro sve ono van portreta, pozadina koja ne treba da odvraća pažnju. Uglavnom kod fotografisanja ljudskog lica nisu bitne bore na nosu ili detalji zadnjeg dela kose. Često je dovoljno da se izoštre oči pri čemu je oštro od obraza koji su malo bliži fotoaparatu do ušiju koje su dalje od izoštrene ravni.

Kada je objektiv izoštren na hiperfokalnu daljinu, dubinska oštrina je od beskonačnosti do polovine hiperfokalne daljine. Ako je na primer korišćen objektiv 50 mm, blenda 8, hiperfokalna daljina je 21m, znači da će snimak biti oštar na odstojanju od 10,5 m do beskonačnosti (odnosi se na alnalogne fotoaparate).

Tablica otvora blendi
(svaki otvor je duplo manje površine od prethodnog):

f 1; 1,4; 2; 2,8; 4; 5,6; 8; 11; 16; 22; 32; 64

Tablica nekih hiperfokalnih daljina:

Žižna daljina f 2,8 f8 f22
50 mm 59,5m 21m 7,7m
135 mm 164 m 57,5m 21m
300 mm 357m125m 45,5m
Prilikom fotografisanja može se predvideti koji deo posmatranog prizora će na fotografiji biti oštar. Rastojanje od najbliže tačke koja se vidi oštro do najdalje oštre tačke naziva se dubinskom oštrinom. Ljudsko oko ima malu dubinsku oštrinu, ali se ona u procesu posmatranja nadoknađuje dinamičnim fokusiranjem.


Dubinska oštrina zavisi od:


- Žižne daljine objektiva
- Otvora bende
- Udaljenosti fotoaparata (ravni senzora) od izoštrenog predmeta.

Što je veća žižna daljina objektiva i veći otvor blende, to je dubinska oštrina manja i obrnuto. Što je fokusirani predmet bliži, manja je dubinska oštrina.

Širokougaoni objektivi imaju veću dubinsku oštrinu od teleobjektiva pri upotrebi istog otvora blende i određene udaljenosti. Primer za analogne fotoaparate: Ako da se koristi objektiv žižne daljine 28 mm, otvor blende f 8, fokusira se udaljenost od 5 m, prizor će biti oštar od udaljenosti 1,9 m do beskonačnosti.
Prilikom upotrebe objektiva žižne daljine 50 mm, f 8, fokusiranjem udaljenosti od 5 m, prizor će biti oštar od 3,5 m do 8,7 m.
Kod objektiva 135 mm, f 8, fokusiranjem udaljenosti od 5 m, biće oštro od 4,7 m do 5,4 m.
Kod objektiva 300 mm, za iste parametre dubinska oštrina je od 4,9 do 5,1 m, što je, primećujete znatno manje nego kod širokougaonih objektiva.

Fotografija koja ilustruje grad


Na ovoj fotografiji je Beograd, snimljen 2006. Da bi fotografija ilustrovala određeni grad mora biti neka prepoznatljiva zgrada u kadru. U ovom slučaju je to Saborna crkva, a vidi se i Brankov most u prvom planu. Moguće je grad dočarati i sa ljudima na ulici koji su osobeni. Po automobilima bi se moglo zaključiti koliko je snimak star.

Vidi se da je snimano po oblačnom danu, u sumrak. Taj bi se utisak mogao izmeniti balansiranjem boja, oduzimanjem cian tona. Ovako prizor može izgledati romantičnije, a možda nekome sumorno. Bitno je preneti svoj doživljaj prizora.

Postoji puno snimaka grada ali se najčešće koriste oni koji prenose autorov doživljaj grada.

Boje


Teorija boja i stvaranje fotografije

Spektar

Isak Njutn je 1666. godine prvi dokazao da se svetlost uz pomoć prizme može razložiti na spektar boja. To znači da se sunčeva bela svetlost sastoji od svetlosnih zraka različitih boja i da svaka od tih boja ima određenu talasnu dužinu.

Brzina svetlosti je manja pri prolasku kroz sredinu kao što je vazduh, voda ili staklo, nego što je vakum. Prelaskom svetlosnih zraka iz jedne sredine u drugu, dolazi do prelamanja, ako je ta druga sredina gušća zrak skreće prema normali. Ako je ređa, skreće suprotno od normale. Ako je gušća sredina u obliku prizme, svetlost na izlasku odnosno prelasku u manje gustu sredinu, raširiće se u spektar boja. Te boje se nazivaju spektralnim bojama.

Ugao prelamanja zavisi od talasne dužine, kraće talasne dužine se više se prelamaju i pokazuju plavu boju svetlosti u spektralnom nizu. Duže talasne dužine se najmanje prelamaju i daju utisak magente na suprotnom kraju spektra. Sve ostale talasne dužine, to jest boje, nalaze se u spektru između ove dve krajnosti.

Za osnovne boje u fotografiji uzimamo plavu i crvenu kao granične i zelenu koja se nalazi u sredini spektra. Talasne dužine su im:

Plava od 400 do 500 nm
Zelena od 500 do 600 nm
Crvena od 600 do 700 nm.

Fotografija i čovekove želje


Pretpostavka je da je čovek oduvek želeo da zabeleži sliku posmatranog prizora ili osobe, objekta.. Verovatno ljudima nije ni padalo na pamet da je moguće snimiti video. Slikari su se mučili mesecima da bi načinili sliku sa što više detalja. Ako bi slikar izmenio neki detalj, to se poštovalo kao autorski doživljaj prizora.

To je ekvivalentno izmenama u photoshop-u. Nema realne potrebe da čovek slika četkicom, zašto da ne koristi tehniku. Uz svo poštovanje starih veština. I sa četkicom-platnom i sa fotoaparatom čovek dobija sliku. Samo što mu danas tehnika omogućava da lakše sliku zabeleži.

Bilo bi divno da čovek može staviti na oči sočiva koja snimaju direktno na server. I da taj snimak bude dotupan svakome. Da možemo da vidimo šta u ovom trenutku radi osoba koja nas naročito zanima, neki član porodice ili prijatelj. Kako čovek fokusira detalje prizora, tako će se beležiti video. Jednog dana će se smejati dvadesetom veku kada su ljudi izučavali fotografiju kao nešto komplikovano. Danas svaki čovek čulom vida ragistruje svakodnevno pregršt fotografija, koje mu ostaju u memoriji u skladu sa impresijom. Čovek se odlučuje da izvadi iz džepa fotoaparat (telefon) i da zabeleži prizor ako hoće da mu slika zasigurno ostane. Ili ako hoće da snimak pokaže drugome ko nije prisutan. Ili da ukaže na svoja zapažanja koja su drukčija od ostalih. Danas svi fotografišu i pomereno je značenje reči fotograf.

Kažemo za nekoga da je 'fotograf', profesionalac, kad ima malu mogućnost tehničke greške, kad ima svesnije viđenje. Kad na nešto cilja. Kad posmatrač fotografije pokrene svoja razmišljanja, kad donese odluku o nečemu, preduzme nešto, počne drukčije da razmišlja. Svakako, vrlo je čest slučaj da uspešnu fotografiju napravi i potpuni amater, iz hobija.

Protivsvetlost


Zašto je važno da vežbate posmatranje prizora? Time trenirate fotografski pogled na prizor, razmišljate kako će izgledati fotografija u poređenju sa originalnim prizorom. Možete i da škljocnete pa da pogledate displej "da li je dobro". Ali četu to? Zašto da prvo napravite grešku pa je potom korigujete?! Možda bude kasno za ponavljanje snimka. Pogledajmo primer fotografije ulice - slika desno.

Nebo je izuzetno vedro pa je sunceva svetlost dominantna. Da se izrazim matematički, oko 1% neba blješti, sunce je direktno. Ostatak neba daje ravnomernu svetlost i osvetljava ulicu. Nebo znači: atmosferski omotač. U ovom slučaju direktna sunčeva svetlost je mnogo jače od svetlosti koja dolazi sa ostalog dela neba. Znači, zraci svetlosti dolaze odasvuda, ali u ovom slučaju je od presudne važnosti: svetlostni snop ide odozgo, odbija se o asfalt i pravo u naš foto-aparat! Jedan deo neba odaje svetlost neuporedivo lače od ostatka.

Elem, u fotografskom žargonu kažemo kontra ili protivsvetlost - ide svetlost direktno ka fotoaparatu. Kako bi smo to preveli na jasniji jezik: Svetlost osvetljava tramvaj i zgrade sa druge strane. Osvetljava onu stranu objekata koju mi ne vidimo. Mi gledamo strane objekata koje su u jakoj senci. Razlika između osvetljenog dela objekta (zgrade, tramvaja) i dela koji je u senci je u ovom slučaju jako velika. Zato što dominira svetlost sa jedne strane, od Sunca. Asfalt je direktno osvetljen, mnogo više nego zgrade i tramvaj u senci.

Za asfalt takođe ne možemo reći da je baš dobro osvetljen, iako jeste jako. Naime, pozicija foto-aparata je nasuprot izvora svetlosti, tako da je asfalt reflektor svetlosti. Asfalt je inače izrazito hrapav. Kako bi smo hrapavost preveli na jezik fizike: površina koja ima izražene sitne brežuljke i doline. Svetlost tako osvetljava jednu stranu brežuljka, a drugu ne. Druga strana, senka je osvetljena samo svetlošću reflektovane sa ostatka neba, onom za koju smo rekli da je mnogo manja. Postoji i svetlost koja je reflektovana od objekata na zemlji, zgrada itd. ali je zanemarivo mala.

Na primeru fotografisane ulice u protivsvetlosti za kolovoz možemo reći da ima velik kontrast. Ako bi smo na fotografiji softverski smanjili kontrast, videli bi smo nešto više detalja na tramvaju ili zgradama, međutim te bi površine bile previše sive. Zašto? Svetlost koja osvetljava tramvaj (sa strane foto-aparata), je isuviše ravnomerna. I sa leve strane neba stiže do tramvaja ista količina svetlosti kao i sa desne, prednje i tako svetlost ide ka tramvaju iz čitavog polukruga. Jedino je zadnje svetlo jako, ali ta svetlost ne osvetljava ove površine. Osvetljeni su znači, i brežuljak i dolja, i jedna i druga strana brežuljka podjednako. Naročito je sivilo izraženo na objektima koji su ovako osvetljeni a inače nemaju kontrast boja na sebi, ili izražene oblike - ispupčenja "brežuljke".

Na zgradi u pozadini fasada je bela a prozori su crni. Zato što u sobe ulazi mnogo manje svetlosti nego što je prisutna napolju. Tako se zgrada može videti, postoji optički kontrast. Intenzitet svetlosti koji osvetljava spoljni zid zgrade je možda i 50 puta veći od svetlosti koja osvetljava zid sobe, ili plafon sobe koji mi vidimo sa ove pozicije.

Zgrada levo je Pošta, a desno je Železnička stanica Beograd. Te zgrade su za Beograđane inače prepoznatljive, ali kada se ovako fotografiše - nisu! Da li je ovo greška pri fotografisanju, i da li je fotografija loša? Naravno da nije, jer se snimak pokazao odličnim za objašnjavanje teorije fotografije.

Elem, svetlost koja pada na objekat sa jedne strane čini površinu vidljivom. Osvetlila je hrapavost delimično, samo sa jedne strane brežuljka. Odnos svetlih i tamnih sitnih detalja čini površinu vidljivom. Ovaj odnos omogućava lakše identifikovanje materijala predmeta.

Ista pravila važe i za fotografisanje u studiju, sa veštačkim izvorma svetlosti. A i za fotografisanje pomoću svetlosti kroz prozor. Naravno, sve ovo važi i za video snimanje.

Fotoaparat ne zna


Svaki piksel je registrovani refleks svetlosti sa prizora koji fotografišemo

Posmatrajući prizor koji želimo da fotografišemo možemo zaključiti: Svaki prizor je mozaik tačkastih refleksa sa sitnih detalja prizora. Kao puzle, reflektovana svetlost se komponuje na senzorima (emulziji filma) i stvara sliku u fotoaparatu. Matematički rečeno, refleks sa svake tačke prizora je n-ti deo ukupne slike.

Vežbajte da posmatrate prizor! Zanemarimo za sada saržaj slike, smisao, to jest prizora koji još nije fotografisan. Ovaj put razmatramo samo fizički deo - osvetljenje. Razmišljajmo ovaj put samo o svetlosti, koja pravi fotografiju. Na priloženoj fotografiji je u jednom delu reka Sava koja ima sivo-plavkast ton prosečnog intenziteta. Prosečnog u odnosu na svetlo-plavo nebo ili taman asfalt. Pošumljeno brdo u pozadini je tamnije od prosečnog refleksa prizora. Deo puta ispod Lastinog autobusa je crn, bez detalja. Što je fotografska tehnologija kvalitetnija (ili veća rezolucija), više će se detalja videti na snimljenoj slici, svaki delić prozora će se projektovati u svoju tačku na senzoru (ili filmu). Ako pretpostavimo da je rezolucija maksimalna, znači da će se svaka kapljica u reci projetovati u svoju diodu na senzoru, a potom će na fotografiji biti vidljivi piksel.

Svetlost koja se odbila od prizora i ušla u foto-aparat je naša fotografija. Čitav naš trud je upravo zbog te svetlosti.

Eksponiranje svetlosno-osetljivog senzora fotoaparata

Fotoaparat registruje svetlost automatski, i glup je. Ne zna da li mi fotografišemo beli zid sa svetlim nebom u pozadini ili fotografišemo crnca u crnom kaputu. Zato su proizvođači fotoaparata iznašli nekakav prosek refleksije svetlosti u prirodi i tako naštelovali da se prilikom okidanja senzor osvetli u onoj meri kao da je fotografisan prizor koji ima srednji intenzitet refleksije. Kao na primer ovaj snimak Beograda sa rekom Savom. Imate nebo svetlije od proseka, brdo tamnije, most srednji itd, sve u svemu prosek je srednje siv. Ovo je već famozan termin u teoriji fotografije.

Istraživači fotografskih procesa su iznašli da je taj prosek u stvari površina koja reflektuje 18% svetlosti od ukupne svetlosti koja osvetljava tu površinu. Jako je bitno da praktično vidite koliko je to srednje sivo. Pozajmite od nekog starog fotografa Kodakov sivi karton i gledajte ga par dana, što unutra što napolju. Uporedite ga sa raznim tonovima u stvarnosti. Videćete da je srednje sivo otprilike kao omalterisan zid ili kao stari asfalt. Neka istaraživanja pokazuju da ljudska koža reflektuje oko 30% svetlosti.

Ako vam je prizor za fotografisanje po prirodi svetliji (snežni pejzaž), korigujte na fotoaparatu ekspoziciju na +/- skali, povećajte osvetljavanje u + smeru (omogućite da više svetlosti uđe do senzora no što aparat misli). Ako fotografišete crnca u tunelu onda idite ka minusu, jer senzor registruje da je do njega došlo malo svetlosti i snimak posvetljava. Ne zna koliko crnac treba da je crn. Na primeru dole izloženih fotografija senzor u fotoaparatu ne shvata da zid treba da bude beo a kontrolor u javnom prevozu taman.

Fotografija koja završava poso


Evo primera jedne "ozbiljne" fotografije. Često ovakve fotografije imaju epitet "profi". Srećan bračni par sa detetom u nedeljnoj šetnjici. U ambijentu je prisutan i Mozart, neizbežan u ljubilarnoj 2006. godini. Snimak je načinjen ispred zemunskog pozorišta Madlenijanum. Porodica kao da je pozirala, a nije. Snimak je odličan za ilustrovanje blagostanja. Može se koristiti u dnevnim državnim novinama (javni servis) da se čitaoci malo opuste i dođu do zaključka život je lep. Može se koristiti i za reklamu, tako-reći bilo čega što je u masovnoj upotrebi. Može se reklamirati banka koja vam nudi pozajmicu da rešite sve probleme u životu! Ako uzmete kredit bićete kao porodica sa ove fotografije. Eto vidite koje su mogućnosti fotografije.

Kad prihvatite ovaj stil fotografisanja dobićete epitet profesionalac, što se u poslovnom svetu poštuje, i svako će vam ovakvu fotografiju morati platiti. Neće vam niko moći naći dlaku, da kaže: "Nije mi baš nešto, nije to to..." Međutim, ima uvek i ono međutim. Nećete nikome ući pod kožu sa ovim stilom snimanja! Posmatrač ove fotografije će je brzo zaboraviti, najdalje posle prvog sna. Ako bi ovo bio plakat za izvesnu banku uz slogan: "Naša banka vam nudi novac", onda bi se (zbog fotografije) stekao utisak da je banka ozbiljna, profi je i to je to!

Obratite pažnju


Ove dve fotografije su snimljene sa istog mesta u isto vreme. Jedna na levo od pešačkog prelaza, druga na desno. Kod slike desno je nebo očigledno svetlije, a put blješti, sunce bije ka fotoaparatu. Još malo kad bi podigli glavu (tj. fotoaparat) videli bi blještavi deo neba. Znači, u tom pravcu iza atmosferskog omotača je Sunce - izvor svetlosti. Objekti na slici su pretamni jer su osvetljeni sa druge strane, vrlo malo sa prednje (naše strane).

Na slici levo iza atmosfere je crn kosmos. Sunčeva svetlost se odbija (reflektuje) o kapljice u atmosferi i dolazi do nas. Sa te strane iza atmosferskog omotača nije izvor svetlosti već mrak, kosmos. Vidimo: Plavo nebo.

Fotograf ne može reći "Nebo je nekad tamnije - nekad svetlije" već je dobro da zna zašto je tamnije. Sve ovo će biti jasnije kad se pozabavimo refrakcijom, prelamanjem svetlosti kroz kapljice neba (probijanjem do naših očiju).

Zadatak: Izađite na ulicu i gledajte. Pogledajte sad kroz prozor.

Gledajte i razmišljajte



Razmišljajte o sadržaju fotografije! Zanemarite na čas estetski aspekt. Ne mislite o skladu površina, boja... o kompoziciji. Mislite o sadržaju. Pre no škljocnete razmislite šta se sve vidi na vašem prizoru. Šta se može zaključiti, šta nagovestiti. U koji svet gledalac može uplivati sa vašom slikom. Koja osećanja može pobuditi, Da li se geldaocu vaše fotografije bude želje ili nagoni? Razmislite sa kog se sve aspekta ta slika može analizirati.

Razgledajte vaše fotografije sa prijateljima u čije obrazovanje imate poverenja. Rađe sliku dajte pesniku na uvid no fotografu.

Još jednom, jer je vrlo važno, da ne preskočite: Sa kog se sve aspekta može analizirati vaša fotografija? Uzmite jednu za primer.

Razmišljajte o sadržaju vaših fotografija!Na primeru ove dve fotke: Šta milite o tipu koji je sa aktovkom, bež pantalonama i crnim čarapama, vraća se busom kući... U kom je svetu žena sa tufnama, koliko bi mogla da ima godina? Da li su oni sarađivali sa autorom ove fotografije?

Projekcija



Slika prizora - slika u fotoaparatu

Ako se pojednostavi pojam fotografskog objektiva i pretpostavi da je jedno konveksno sočivo, i ako svaki tačkasti izvor svetlosti prizora šalje svetlost u pravcu sočiva, svaki zrak će se prelomiti kroz sočivo i kompletna slika biće sabrana, tj. formirana u žižnoj ravni s druge strane sočiva. Konstruktor fotoaparata je predvideo da u toj ravni stoji senzor da bi se na njemu registrovala slika. Slika na običnom konveksnom sočivu je obrnuta u vertikalnom i u horizontalnom smeru. Zbog toga se fotografski objektivi proizvode sa kombinacijom sočiva koja propuštaju (projektuju) sliku identičnu prizoru. Udaljenost od žiže do optičkog centra objektiva naziva se žižna daljina. To je jedna od tehničkih karakteristika objektiva. Objektive manjih žižnih daljina nazivamo širokougaonim objektivima, a većih teleobjektivi.

Svetlost!!!




Svetlost - Fenomen ili energija u formi elektromagnetnih talasa (?)

Rekosmo da je fotografija slika dobijena na osnovu svetlosti reflektovane sa prizora.

Svetlosti! U fizičkom smislu tajna fotografije je u svetlosti, pre svega u razumevanju teorije svetlosti i veštini manipulisanja njome.

Svetlosna energija ima svoje poreklo. Nastala je na osnovu emitovanja svetlosne energije od strane izvora svetlosti. Zbir svetlosti koje je na površini osvetljenog predmeta reflektovana, absorbovana i propuštena jednaka je ukuonoj pridošloj svetlosti.
R + A + P = 100% (Ili = 1)


Ne zaboravite: Svetlost je energija! Nije fenomen.

Svetlosni zraci su neumoljivi. Čim ih malo pustite, odoše. Ako vas na fotografiji svetlost iznenadi, znači da niste unapred dobro predvideli osvetljenje. Tri put razmislite - jednom škljocnite. Naravno, preveliko razmišljanje o fizici može uticati na vašu spontanost, na smisao slike. Vremenom ćete se izveštiti pa će razmišljanje o rasveti trajati samo tren.

Vežbajte posmatranje prizora. I kad ste bez fotoaparata osvrnite se, analizirajte odakle je sve svetlost pridošla. Pokušajte nekim zracima da sprečite prilaz objektu, nekima da omogućite ...

Podsetimo se osnovnih pravila prostiranja svetlosti, ono što smo svi učili u osnovnoj školi. Najčešći uzrok grešaka, neuspelih fotografija je što niste imali u vidu elementarna znanja iz fizike. Ne da niste znali, već da u trenutku fotografisanja niste razmišljali sa tog aspekta. Nemojte odmah tražiti stranice ovog sajta koje se odnose na fotografske efekte, trikove, filtere,,, Svi početnici hoće odmah da nauče reklamnu ili modnu fotografiju. Ako u startu preskočite neke stepenice, bićete osrednji, ili bolje reći traljav fotograf koji teži atraktivnosti, a uspeh mu ne polazi za rukom. Kada razumete zakone svetlosti, razumeli ste i suštinu osvetljenja prizora, upotreba bliceva u studiju, difuziju svetlosti...

Svetlost je energija u formi elektromagnetnih talasa. Prostire se pravolinijski na sve strane. Ono što se ne vidi dobro, u odnosu na nešto što je vidljivije, najčešće znači da nije dovoljno osvetljeno.

Svetlosni zrak ide pravo, ne može da obiđe objekat i da ga osvetli sa druge strane. "Direktna" svetlost ide od izvora svetlosti do objekta, ali najčešće je prizor osvetljen reflektovanom svetlošću koja dolazi sa raznih strana. Veština fotografisanja se sastoji u "podmetanju" reflektujućih površina, u kontrolisanju refleksije.

Svetlosni zrak se kreće od izvora svetlosti ka okolnim predmetima. Kada naiđe na predmet može se od njega odbiti (da se reflektuje) da prođe kroz njega (kažemo: predmet je prozračan); i da se apsorbuje (da predmet upije svetlosni zrak u sebe). Kada se svetlosni zrak apsorbuje u osvetljeni predmet, izgleda nam kao da je nestao, a zapravo fizičko objašnjenje je da predmet tada poseduje svetlosnu energiju.

Prozračnost je retka, a najčešća pojava je da se zrak delom apsorbuje, delom odbije. U kojoj meri će se svetlost reflektovati, absorbovati ili propustiti, zavisi najpre od prirode materijala na koji je naišla. Na primer, aluminijumski predmet više reflektuje svetlost od čeličnog. Ili: zemlja apsobuje svetlost više od kamena, itd.

Odbijanje, reflektovanje ima svoju zakonitost: Odbojni ugao je jednak upadnom uglu. Možda vam ova definicija zvuči isuviše jednostavno i besmisleno, ali to je ujedno i suština teorije fotografije.

Primer: Slikate belu kuću i na fotografiji je krov na kome vidite mnoštvo detalja, ali zid blješti! Kad pogledamo beli zid, vidimo da nije baš beo, vidimo hrapavost. Moguće je da se sunčeva svetlost reflektuje od zida upravo ka fotoaparatu, pa to izaziva blještavost. Kad bi ste se malo pomerili da vas "odbojni ugao promaši", površina, belina zida će postati malo tamnija i videće se detalji. Objektivno, zid je sivkast, nije potpuno beo čim vidimo detalje. Belo je samo ono što toliko blješti da mišta ne vidimo. Npr. pogled u Sunce.

Kad je na slici nebo blještavo belo, bez detalja, oblaka moguće je da svetlost od izvora svetlosti ide pravo u oči (fotoaparat)! Senzori fotoaparata će registrovati blještavost u jednom delu slike, a u delu ispod linije horizonta će biti premalo detalja i sa manje kontrasta nego na originalnom prizoru.

Sve što fotografišemo je osvetljeno. Da je mračno ne bi se moglo fotografisati. Kažemo za nešto da je crno. ali nije crno ako je osvetljeno, vidljivo je. Sa svakog dela fotografisanog prizora se svetlost reflektovala i ušla u fotoaparat. Samo ako u kadru imamo planetu Sunce, ili kakvu sijalicu, onda je zrak direktno ušao u fotoaparat, a sve ostalo je rezultat refleksije ili prelamanja (refrakcije).

Teorija svetlosti

...Uvlači se u nas donoseći slike prizora spoljnog sveta.

Pisao je o svetlosti fotograf i pesnik Slavko Vukadinović iz Titela.

Nauka koja izučava svetlosne pojave zove se optika. Za potrebe fotografisanja potrebno je poznavanje geometrijske optike koja objašnjava svetlosne pojave vezane za prostiranje svetlosti.

U fotografskim raspravama o teoriji boja koristi se talasna teorija!

Vidljiva svetlost je mali deo elektromagnetnog spektra zračeće energije koja je povezana sa vidom, a to je od 400 nm (jedan nanometar je milioniti deo milimetra) na plavom kraju spektra, do 700 nm na crvenom kraju. Preciznije, taj opseg je od 397 do 723 nm. Sa fotografskog aspekta nepravilno je smatrati infracrveno i ultravioletno zračenje kao svetlost, jer su izvan vidljivog opsega. Mada neki senzori i svi halogenidi srebra emulzije reaguju na ultravioletno zračenje, a neki specijalni foto materijali su osetljivi i na infracrveno zračenje.

Nemački fizičar Maks Plank je 1910. godine dokazao da se zračeća energija ne emituje i apsorbuje postepeno, već u određenim, najmanjim količinama koje je nazvao kvantima energije koji su direktno proporcionalani frekvenciji elektromagnetnog talasa. Džejmz Klark Maksvel je 1873. godine dokazao da su svetlosni talasi zapravo elektromagnetni talasi. Na osnovu svojih istraživanja, De Brojli je 1924. godine pretpostavio da materija može manifestovati dejstva talasnog kretanja. Ajnštajn je čestice svetlosti, kvante nazvao fotonima.
Talasna dužina elektromagnetnog talasa (znači i svetlosti) obrnuto je proporcionalna frekvenciji i izražava se odnosom:
Talasna dužina = brzina prostiranja svetlosti / frekvencija
gde brzinu prostiranja uzimamo za konstantu. Tako kraće talasne dužine imaju veću frekvenciju.

Po naučnom tumačenju priroda svetlosti je dvojaka, ima osobine i čestice i elektromagnetnog talasa. Neke od optičkih pojava svetlosti kao što su prelamanje, refleksija, interferencija, difrakcija, fluorescencija i polarizacija se lakše shvataju uz pomoć talasne teorije.

UV zraci imaju frekvenciju manju od 400 nm. To je nevidljiva svetlost koja na ljudskoj koži izaziva opekotine. Infracrveni zraci sa frekvencijom većom od 700 nm se manifestuju samo kao toplotno zračenje. Ne vide se, ali se osećaju. Manje talasne dužine od UV zraka su rendgenski zraci, takozvani X zraci, a od njih još kraći su gama zraci koji se još nazivaju i kosmičkim zracima. Zraci sa većom talasnom dužinom od infra - crvenog zračenja su radio zraci (radio, radar i TV zračenje), dok naizmenična električna struja ima najveću talasnu dužinu, ali nju ne možemo smatrati zračenjem.
Svetlosni zraci mogu izazvati različita dejstva na telima do kojih dolaze. Mogu osvetliti drugo telo, zagrejati ga, ili izazvati izvesne hemijske procese, kao što je slučaj kod emulzije na filmu ili foto papiru.

Ako se na jednoj mračnoj kutiji probuši mala rupa, svetlost će ulaziti kroz nju a na suprotnom zidu u unutrašnjosti kutije pojaviće se slika koja stoji obrnuto u odnosu na osvetljeni prizor ispred rupice. Ako se zadnja površina (na kojoj se projektuje slika) zameni mat staklom, slika se može posmatrati i sa spoljne strane. Aristotel je 350 godina pre naše ere opisao ovu pojavu pri prolasku svetlosti kroz granje, a u XIII veku je Rodžer Bejkon prvi opisao mračnu komoru. Danas se ovo saznanje koristi kao osnovica za optičko funkcionisanje foto aparata. Takođe na ovom optičkom principu funkcioniše oko kao ljudski organ.

Utisak

Osvetljenost predmeta procenjuje se na osnovu razlike osvetljenosti predmeta u odnosu na okolinu. Primer: Ako se u pozorištu posle gašenja svetlosti ukaže prizor sa postavljenim tamnim predmetima sa crnom pozadinom, ne može se imati jasan utisak da li su predmeti beli, srednje sivi ili tamno sivi. Kad potom na scenu uđe prvi glumac, može se imati mnogo jasnija predstava o osvetljenosti na osnovu njegovog lica za koje posmatrač ima predrasudu o svetlini. Tek kad bi potom na scenu izašao neko sa belom odećom imao bi se potpun pregled osvetljenosti predmeta koji se prvobitno video.

Interesovanje osobe određuje nivo preciznosti posmatranja. Prizor se tumači u čovekovom nervnom sistemu. Na doživljaj posmatranog prizora ne utiče samo informacija koja je primljena od čula vida, već i iskustvo, mašta, želje, potrebe.

Automobil koji nam se približava izgleda sve veći na osnovu zakona perspektive, međutim mozgu ta informacija nije presudna, čovekove predrasude registrovane u mozgu apstrahuju taj podatak. Mozak tako zna kolika je realna veličina automobila. Kasnije, gledajući fotografiju utisak može biti drukčiji.

Doživljaj scene

Kada se u sobi sa ugašenom svetlošću gleda monitor, više će blještati jer naknadnu smetnju čini preveliki kontrast između svetlog monitora i tamne neosvetljene pozadine.

Kad gledamo pojedinačne predmete zapažamo različite boje i različite osvetljenosti. Oko vidi otvor na čaši kao elipsast, ali mozak ga registruje kao krug na osnovu iskustva. Soliter posmatran odozdo deluje kao zarubljena piramida, a mozak ga doživljava kao paralelopiped. Posmatraču je logično da je cvet simetričan pa gledajući ga sa jedne doživljava i drugu, nevidljivu stranu. Deca koja sede u dvorištu i posmatraju kuću, crtaju je sa paralelnim linijama iako ona u toj perspektivi ne izgleda tako. Fotoaparat je drugačije vidi.

Mozak dobija informacije od oka i aktivira memoriju, tako kombinuje pogled sa utiscima. Ali fotoaparat vidi samo oblik koji je nastao na osnovu osvetljenosti. Konačno na fotografiji, novi posmatrač ima svoj doživljaj. Autor fotografije tako kreira sliku, predviđa doživljaj osobe koja će fotografiju gledati.

Doživljaj veličine objekta

Procena veličina ili udaljenosti predmeta može se odrediti upoređivanjem sa drugim predmetima, mada se dešava da nedostaju poznate veličine sa kojima se može porediti.

Dok foto-aparat gleda jednim okom, čovek gleda sa dva (stereopsija). Gledanje sa oba oka je od koristi pri proceni udaljenosti predmeta. Očne jabučice usmeravaju zenice prema predmetu koji se fokusira. Ugao pod kojim oba oka gledaju u predmet je veći ako je predmet bliži posmatraču, a manji je za udaljene objekte. Rastojanje se nesvesno procenjuje određivanjem ovog ugla. Ako se fotografiše neki dinamičan prizor i zažmiri na levo oko dok se desnim posmatra kroz tražilo, imaće se znatno slabija orijentacija u prostoru.

Kad je posmatrani predmet na većoj udaljenosti od 60 m stereopsijom praktično nije moguće procenjivati udaljenost.

Prizor

Šta vidimo, šta će biti na fotografiji, šta u stvarnosti jeste... šta fotograf misli da jeste. Da pomešamo malo fiziku i metafiziku. Još malo o prizoru. Čovekov mozak ne procenjuje dimenzije predmeta i udaljenost samo na osnovu veličine nastale slike na mrežnjači oka, već i na osnovu svoje svesti. Na primer, mozak doživljava banderu kao desetak metara visoku, bez obzira koliko je ona udaljena od posmatrača. Ona izgleda da je uvek iste veličine i ako bi slika bandere na mrežnjači bila mnogo manja kad je udaljena 20 m nego kad je udaljena 2 m.

Posmatrač gleda prizor, razmišlja o njemu, tumači ga i eventualno se odlučuje da načini njegovu fotografiju. Da bi registrovao prizor maksimalno jasno, pokreće oči najčešće u vidu brzih kretnji od jednog do drugog detalja.

Bukvar je za sve

Fotografski bukvar možete pogledati na narednim web-stanicama ovog sajta. Fotografi uglavnom kažu: Ja to sve znam! Hteli bi da nauče nešto konkretno, nemajući u vidu da je nepohodan pravilan pristup slici i izučavanju. To je inače deo srpskog mentaliteta.

Istraživanje

Izučavajte sliku, sadržaj, smisao. Naučite da se slikovno izražavate. Da prenosite svoju svest na sliku, u našem slučaju foto-sliku. Pri kreiranju slike pođite od svoje ideje. Istražite dobro mogućnosti vašeg fotoaparata (kamere, telefona...). Pročitajte originalno uputstvo za upotrebu. Izučavajte softver za editovanje fotografije. (Photoshop)

Paralelno sa izučavanjem fotografije izučavajte i sve srodne oblasti video, istoriju umetnosti, društvene nauke.

Pođite od ideje! Razmislite malo o njoj, razradite je i nastojte da je transformišete u formu slike.

Svet fotografije je vrtlog u raj, videćete. Ako vas je vrtlog već uhvatio, prihvatite ove web-stranice kao jedno zabavno štivo.

Fotografska literatura

Potrebna literatura

Stavite ispred sebe knjige iz fizike, biologije, softvera, filozofije, psihologije, matematike, književnosti, fizičkog vaspitanja. Ako vam učenje ne ide, ja odgovaram.
Ne preskačite lekcije
Nemojte okom preletati preko pasusa, razmišljajte. Potrudite se, skoncentrišite, saživite, prihvatite da ste đak prvak i biće vam lepo. Pogledajte vaše skorašnje foto fajlove, ima li neuspelih slika?

To je zato što ste preskakali rečenice (ne gutajte rečenice i lekcije). Naravno, nije ovo kurs koji će vam sve reći. To je osnova, a mnogo potpuniji nivo je dodatni individualni kurs uživo. Moći ćete i bez toga. Nedajte se da vas nagovorim da nešto plaćate. Na internetu je toliko besplatnih a korisnih sajtova i stranica da do kraja života ne možete sve da pročitate. Ne zaboravite da mi se javite kad pročitate i provežbate sve ovo.

Koliko vam je predznanje?


Ako znate puno o fotografiji, biće vam sve ovo korisno, jer nemaju svi fotografi isti pristup fotografisanju. Dovoljno je da vam u jednom pasusu jedna misao bude od velike koristi. Uspeh je ako čitajući sve ovo i gledajući fotografije zaključite da vam ideje naviru. Moj cilj je da se osećate samouvereno, da znate da realizujete svaku vašu zamisao; šta i kako da fotografišete. Vrednost obrazovanja ćete sami proceniti na osnovu vaših budućih fotografija.

Krećete od nule (0)?


Super! Nećete morati da bacate predrasude u vodu. Fotografisanje je u neku ruku najlakša aktivnost koju ste mogli da poželite. Samo se pritisne dugme. Fotoaparat sam omogući da svetlost uđe i načini sliku onoga što vidite. Treba da budete optimista.

Koje oblasti ovaj kurs obrađuje

Vi zamislite šta god hoćete, ja to sigurno neću znati. Ali vi čitajući sve ovo treba da naučite sve što je neophodno da bi vam svaka fotografija uspela. Šta god da je, uspećete ako pravilno pristupite fotografisanju. Pred svaki vaš budući snimak trebaće vam par sekundi da vam znanje izađe iz neke vijuge i da naučite how to, da ne napravite grešku.

Recimo da je pedesetak faktora važno za uspešan snimak. Sad zamislite sebe kako ste uzdigli fotoaparat i kako ste se setili svega za tren! Zamislite koliko je parametara potrebno imati u vidu da bi se vozio automobil po dinamičnom saobraćaju. Vozač to sve rutinski rešava, ne hvata se za glavu. Isto je i u fotografiji.
Ne postoje oblasti fotografije, svaki čovek ima svoje želje. Postoji slika prizora pred vama koja je bliska vašem senzibilitetu, vašoj nameri. Razmišljanje u tom pravcu formira takozvane oblasti fotografije kojom će se ovaj kurs baviti.

U nekim knjigama piše da se fotografija deli na portret, akt, mrtvu prirodu ............ i tako dalje. To je tačno. Bilo bi sporo učenje ako bi smo delili fotografiju tako, po motivima. Sunce sja isto i prema kući i prema drvetu, livadi, ljudskoj figuri. Foto aparat nema pojma da li smo fotografisali ljudsko lice, jaje ili krušku. Sad ćemo se pozabaviti opštim pravilima i vi ćete sami raširiti ovo znaje na sve oblasti fotografije tj. života.

Fotograf


Ove web-stranice su osnovna fotografska škola. Kao što ronilac roni i manevriše u vodi, tako se fotograf bori sa svetlošću i vizuelnim oblicima. Tekstovi su pisani u prvom licu. Razgovaram s vama, lično. Zamislite da sam ovaj tip sa slike.

Search This Site

Prijavite se da pratite ovaj sajt