Teorija svetlosti

...Uvlači se u nas donoseći slike prizora spoljnog sveta.

Pisao je o svetlosti fotograf i pesnik Slavko Vukadinović iz Titela.

Nauka koja izučava svetlosne pojave zove se optika. Za potrebe fotografisanja potrebno je poznavanje geometrijske optike koja objašnjava svetlosne pojave vezane za prostiranje svetlosti.

U fotografskim raspravama o teoriji boja koristi se talasna teorija!

Vidljiva svetlost je mali deo elektromagnetnog spektra zračeće energije koja je povezana sa vidom, a to je od 400 nm (jedan nanometar je milioniti deo milimetra) na plavom kraju spektra, do 700 nm na crvenom kraju. Preciznije, taj opseg je od 397 do 723 nm. Sa fotografskog aspekta nepravilno je smatrati infracrveno i ultravioletno zračenje kao svetlost, jer su izvan vidljivog opsega. Mada neki senzori i svi halogenidi srebra emulzije reaguju na ultravioletno zračenje, a neki specijalni foto materijali su osetljivi i na infracrveno zračenje.

Nemački fizičar Maks Plank je 1910. godine dokazao da se zračeća energija ne emituje i apsorbuje postepeno, već u određenim, najmanjim količinama koje je nazvao kvantima energije koji su direktno proporcionalani frekvenciji elektromagnetnog talasa. Džejmz Klark Maksvel je 1873. godine dokazao da su svetlosni talasi zapravo elektromagnetni talasi. Na osnovu svojih istraživanja, De Brojli je 1924. godine pretpostavio da materija može manifestovati dejstva talasnog kretanja. Ajnštajn je čestice svetlosti, kvante nazvao fotonima.
Talasna dužina elektromagnetnog talasa (znači i svetlosti) obrnuto je proporcionalna frekvenciji i izražava se odnosom:
Talasna dužina = brzina prostiranja svetlosti / frekvencija
gde brzinu prostiranja uzimamo za konstantu. Tako kraće talasne dužine imaju veću frekvenciju.

Po naučnom tumačenju priroda svetlosti je dvojaka, ima osobine i čestice i elektromagnetnog talasa. Neke od optičkih pojava svetlosti kao što su prelamanje, refleksija, interferencija, difrakcija, fluorescencija i polarizacija se lakše shvataju uz pomoć talasne teorije.

UV zraci imaju frekvenciju manju od 400 nm. To je nevidljiva svetlost koja na ljudskoj koži izaziva opekotine. Infracrveni zraci sa frekvencijom većom od 700 nm se manifestuju samo kao toplotno zračenje. Ne vide se, ali se osećaju. Manje talasne dužine od UV zraka su rendgenski zraci, takozvani X zraci, a od njih još kraći su gama zraci koji se još nazivaju i kosmičkim zracima. Zraci sa većom talasnom dužinom od infra - crvenog zračenja su radio zraci (radio, radar i TV zračenje), dok naizmenična električna struja ima najveću talasnu dužinu, ali nju ne možemo smatrati zračenjem.
Svetlosni zraci mogu izazvati različita dejstva na telima do kojih dolaze. Mogu osvetliti drugo telo, zagrejati ga, ili izazvati izvesne hemijske procese, kao što je slučaj kod emulzije na filmu ili foto papiru.

Ako se na jednoj mračnoj kutiji probuši mala rupa, svetlost će ulaziti kroz nju a na suprotnom zidu u unutrašnjosti kutije pojaviće se slika koja stoji obrnuto u odnosu na osvetljeni prizor ispred rupice. Ako se zadnja površina (na kojoj se projektuje slika) zameni mat staklom, slika se može posmatrati i sa spoljne strane. Aristotel je 350 godina pre naše ere opisao ovu pojavu pri prolasku svetlosti kroz granje, a u XIII veku je Rodžer Bejkon prvi opisao mračnu komoru. Danas se ovo saznanje koristi kao osnovica za optičko funkcionisanje foto aparata. Takođe na ovom optičkom principu funkcioniše oko kao ljudski organ.

No comments:

Post a Comment

Search This Site

Prijavite se da pratite ovaj sajt